Калиграфија (од Грчког κάλλος каллос "лепота" + γραφή грапхẽ "писање") је
уметност лепог писања која води порекло из Кине. Савремена дефиниција калиграфске вештине је „уметност давања форме знаковима на изражајан, хумористички и вешт начин“. Стил калиграфије је описан као рука или алфабет.
Калиграфија се протеже од функционалних и ручних записа до префињених уметничких комада, где ручно писани трагови узимају првенство над читким писањем. Вештина калиграфије се разликује од типографије и некласичних ручних писања. Особености су историјски подељене, течно и спонтано, импровизоване у моменту писања.
Калиграфија се наставља до известаченог начина изражавања у формама различитих позивница, словног дизајна/типографија, оригиналних ручно писаних натписа, лого дизајна, овлашћене калиграфије уметности, уверења, мапа и других радова који укључују писање (на пример Приказ словне уметности).
Садржај [сакриј]
1 Источноазијска калиграфија
2 Индијска калиграфија
3 Тибетанска калиграфија
4 Персијска калиграфија
5 Исламска калиграфија
6 Западна калиграфија
7 Оживљавање западне калиграфије
7.1 Калиграфија данас
7.2 Савремени калиграфи
8 Прибор
9 Спољашње везе
Источноазијска калиграфија[уреди]
Кинеска калиграфија настала у доба династије Сонг (1051—1108) песника Ми Фу. Кроз векове се од кинеских учењака очекивало да буду добри познаваоци калиграфске уметности
У азијској калиграфији најчесће се користе четкице за мастило при писању кинеских знакова (званим „Ханзи“ у кинеском, „Ханџа“ у корејском, „Канџи“ у јапанском, и „Хан Ту“ у вијетнамском). Калиграфија (у кинеском 書法, у корејском 書藝, у јапанском 書道) значи „пут писања“). Сматра се најважнијом уметношћу источне Азије и најпрефињенијом формом источноазијског сликања[тражи се извор од 09. 2009.].
Калиграфија је такође утицала на настанак монохроматичног сликања Суибокуа, које користи сличне алатке и технике. Калиграфија је утицала на најважније стилове уметности у источној Азији, укључујући сумије, стил кинеског,
корејског и јапанског сликања у потпуности заснованог на калиграфији.
Главне особине кинеских калиграфских знакова
Енглески називи
Ханзи(Пинyин)
Хангул(Ревисед романизатион оф Кореан|РР)
Рōмаји
Qуốц нгữ
Сеал сцрипт
篆書(Зхуàнсхū)
전서(Јеонсео)
Тенсхо
Триệн тхư
Цлерицал сцрипт (Званична слова)
隸書
(隷書)(Лìсхū)
예서(Yесео)
Реисхо
Лệ тхư
Регулар Сцрипт (Блоцк сцрипт)
楷書(Кǎисхū)
해서(Хаесео)
Каисхо
Кхảи тхư
Руннинг сцрипт (Полу-курзивна слова)
行書(Xíнгсхū)
행서(Хаенгсео)
Гyōсхо
Хàнх тхư
Грасс сцрипт (Курзивна слова)
草書(Цǎосхū)
초서(Цхосео)
Сōсхо
Тхảо тхư
Индијска калиграфија[уреди]
Већина индијске калиграфије има
религиозне утицаје. Недостатак модерних сликарских технологија резултује богатим наслеђем калиграфије, у скоро свим
индијским језицима. Посебно, религија Сикх обезбеђјује богату колекцију. Света књига Сикха је по традицији била ручно писана и у потпуности расветљена примерима.
Тибетанска калиграфија[уреди]
Калиграфија се налази у централном делу тибетанске културе. Рукопис је изведен од индијских писаних докумената. Као и у Кини, племићи Тибета, високе Ламе, и становници палате „Потала“, су били јако способни калиграфи.
Тибет је био центар
будизма кроз неколико векова, а религијска места су од великог значаја за развој калиграфије. Скоро сва религијска писања високог нивоа се користе калиграфијом, укључујући и писма која су послана од Његове светости, „Пророчанство палате Потала“, и других религиозних и световних власти. Калиграфија је посебно очевидна у њиховим молитвеним круговима. У давнини тибетански калиграфи користили су четке за писање, а данас се најчесће служе резаним оловкама и фломастерима.
Персијска калиграфија[уреди]
Персијска калиграфија је калиграфија
персијског система писања. Историја калиграфије у Персији јавља се пре настанка исламске вере. У Зороастријанизму, лепота и читкост писања су били увек награђивани. Главни типови, односно рукописи персијске калиграфије су „насталик“, „шекастех-насталик“ и „Нагаши-кат“.
Исламска калиграфија[уреди]
Страна „Курана“ из 12. века написана
андалузијским рукописом
Исламска калиграфија (калиграфија у арапском се назива „Кат ул-јад“ (خط اليد)) је становиште исламске уметности, која се упоредо ширила са исламском религијом и арапским језиком.
Арапска/персијска калиграфија је удружена са геометријском исламском уметношћу (арабеска) на зидовима и таваницама џамија.
Уместо опозивања нечега повезаног са стварношћу изговорене речи, калиграфија за муслимане је видљиво изражавање највеће уметности од свих, уметности свете речи. Калиграфија је највише обожавана форма исламске уметности, јер обезбеђује везу између језика муслимана и религије ислама. Света књига
ислама, „Куран“, је одиграла важну улогу у развоју и еволуцији арапског језика, а кроз ширење и у арапском алфабету. Изреке и одломци из „
Курана“ су још увек активни извори за исламску калиграфију.
Постојала је снажна паралела традиције ка исламској, између арамејских и хебрејских научника, виђених у радовима попут хебрејски просветљене Библије 9. и 10. века. Исламска калиграфија је била форма уметности. Муслимани верују да само Алах може створити слике људи и животиња.
Западна калиграфија[уреди]
Калиграфија Латинске библије из 1407. године нове ере у манастиру „Малмсбури“, Вилитшир, Енглеска. Библија је ручно писана у Белгији, од стране Џерарда Брилса, за јавно читање у манастирима.
Западна калиграфија је калиграфија латинског писаног система и од мањег је значаја у односу на грчки и ћирилични писани систем. Ранији алфабети су се развијали у периоду од 3000 година пре нове ере. Од етрурског алфабета развио се латински алфабет. Велика слова (мајускуле) су слова која су се прва појавила, а затим је следио проналазак малих слова (минускула) у каролиншком периоду.
Тешке ролне папируса су замењене Римским првим књигама, са почетним једноставно увијеним странама у пергаменту направљеним од животињских кожа. Оловке од трске су замењене птичјим перима за писање.
Хришћанске цркве су промовисале развој писања кроз обилато копирање Библије, посебно Новог завета, али и других светих текстова. Два различита стила писања, који су били познати као инчани и полу-инчани, су развијени од подврсте римских ручних књига. „Унца“ је латинска реч за инч. Врхунац успеха келтских просветљених рукописа био је у периоду од 7. до 9. века. Као примери наводе се: „Дурова књига“, „Линдисфарново јеванђеље“ и „Књига о Келтима“.
Шарлемањова оданост за образовно усавршавање настала је као последица придобијања „гомиле натписа“, усклађених са Алкуином Опатом Јорком. Они су развили стил који је био познат као „Каролина“ или „Каролингијске минускуле“ (минускула је синоним за случај који је од мањег значаја). Први рукопис који је имао утицаја био је „Годескалково јеванђеље“ (завршено 783.), које је писано по узору на Годескалка. Модерни тип књига данас води порекло управо од каролингијских остатака.
Калиграфија немачке речи „Уркунде“ (документ)
Црно писмо (познато као готско) и његове варијације Ротунде постепено развијене од каролиншких рукописа током 12. века. Кроз наредна 3 века преписивачи у северној Европи су користили збијену и заоштрену форму Готског писма. Они су у Италији и Шпанији давали предност приближном али још увек тежем облику Ротунда. У периоду од 15. века италијански преписивачи се враћају римским и каролингијским моделима писања и дизајнирања италичног стила писања (Цхансерy курзив).
Ове три врсте: готски, италички и романски су постале модели штампаних писама. Јохан Гутенберг је користио готски стил за штампање Библије, а од мањег значаја биле су му италичне и романске форме, које касније постају стандардне.
Током средњег века, стотине хиљада рукописа су произведене: неки су били украшени златним и финим сликањем, неки илустровани линијама, а поједини су се састојали само од текста.
Оживљавање западне калиграфије[уреди]
Ручно писане и ручно украшаване књиге у знатној мери престају да се производе око 1051. године, када штампање постаје све присутније. Међутим, крајем 19. века, Вилијам Морис. Уметности и вештине кретања редефинисали су, оживели и популаризовали енглеску калиграфију. Морисова естетика и филозофија утицала је на многе калиграфе, укључујући Едварда Џонстона и Ерика Гила. Едвард Џонстон је изумео свој стил потпуно заоштреног рукописа након проучавања десетовековних рукописа. Као што је Рамзи Псалтер, БЛ, Харли МС 2904., пратећи упутства господина Сиднеја Кокерела у Фитцерберт музеју.
Џонстонов најбољи рад “Писање, просветљивање и натписи”, објављен је 1906., никада није користио чињенице “Основни” или “Основни рукопис” по чему је он остао најзапамћенији. Џонстон је првобитно подучавао своје студенте инчаном рукопису при чему су користили праве углове, али касније је то променио користећи оштре углове. Према овом рукопису прво се односио као према “Фоундатионал Ханд” у илустрацији 6 његове публикације из 1909. године, Џонстонова типска слова постају базична за Лондон Ундергроунд сигнаге и наставља данас у измењеној форми. Нова Џонстонова типска слова, измењено издање појавило се 1988.
Упоредо са Џнстоном, Аустријанац Рудолф Ларис је учио писања у Бечкојкој школи уметности и објавио је 6 књига о рукописима које су знатно утицале на немачке калиграфе. У подручјима где се говори немачки језик није била напуштена употреба Готског рукописа, а готски је такође оставио и јак утицај на њихове стилове. Рудолф Кох је био пријатељ и млађи савременик Лариса. Његова књига, типови дизајна, и подучавања учинила су да постане један од најутицајнијих калиграфа 20. века у северној Европи, али и у Сједињеним Америцким државама. Ларис и Кох су подучавали и инспирисали многе европске калиграфе, а најугледниј међу њима били су: Фридрих Нојгебауер, Карлџорџ Хефер и Херман Запф.
Граили Хевит је био најодговорнији за оживљавање уметности писања као Џонстонов (1906.) коаутор дела "Писање, просветљивање и натписи" (9 одељак), али и преко сопствених публикација, а најважнија од њих је "Натписи за студенте и занатлије" (1930). Хевит има доста критичара, али и подржавалаца у тумачењу Ценино Ценинових средњовековних гесо средстава Доналд Џексон, веома познати Британски калиграф, је открио његова гесо средства и на другим местима.
Многи типови су базирани на историјским рукописима, као сто су Црно писмо (укључујући Фрактур), Ломбардик, Унциал, Италик, и Роундханд.
Бакрорез је стил калиграфскопг писања са заоштреним пером уместо са тупим. Име потиче од оштрих линија писаног стила који подсећа на гравуре урезане у бакру. Бакрорез врста покушаће да се надмеће са писмима гравираним у бакру.
Бакрорез је добио име по копијама књига, 18. и 19. века, које су настајале гравирањем бакарних тањира уз помоћ оригиналног мастила. Студенти су непрестано радили на изради копија, иако права копија није никада добијена, зато што је посао првобитно био рађен вајањем бакарних тањира.
Калиграфија данас[уреди]
Модерна западна калиграфија
Калиграфија наставља и данас да се користи и то за израду графичког дизајна, лого дизајна, карти, менија, честитки, позивница, правних докумената, диплома, поезије, визит карти и разних презентација. Многи калиграфи зарађују своја средства за живот адресирањем омота позивница за јавне или приватне догађаје (укључујући и венчања). Почетни калиграфски курсеви су намењени и деци и одраслима а спроводе се уз помоћ одговарајуће литературе.
Подручје деловања калиграфске уметноти данас је више од литералне репродукције историјских и религиозних текстова. Писане форме су постале апстрактније и инкорпориране у посао који има више афинитета ка савременом сликарству него ка античкој вештини писања. Апстрактно писање код уметника као што је Ново Зеланђанин (Колин Мек Кахон) неће бити прихваћено као ”калиграфија” код већине практичара, али упркос томе појединци проналазе рад на библијским садржајима веома привлачним. Разлика лежи у мањку класичног књижевног образовања аутора, у примеру Колин Мек Кахон, што је представљено у његовом послу.
У исто време унајмљен је Доналд Џексон у сарадњи са интернационалним скрипторијумом за рад на пројекту 21. века, Библија светог Џона, вредном више милиона долара, чија је израда при крају. То је најреалнија и најрасветљенија Библија у задњих 500 година, рађена истовремено и античким и модерним техникама. У раним годинама 20. века “Були Библија” није била овлашћена, иако је довршена од стране студента Едвард Џонстона.
Савремени калиграфи[уреди]
Интернационална кратка листа познатих калиграфа, који су унапредили калиграфију новог века:
Доналд Џексон,
Томас Ингмајер,
Дејв Вуд,
Хазел Долби,
Фернандо Лембо ди Пино,
Џин Лархер,
Јулиан Ватерс,
Сеила Ватерс,
Денис Браун,
Броди Нојенсвандер,
Ханс-Јоаким Бургерт,
Тимоти Доналдсон,
Готфриајед Потт,
Питер Гилдердејл и
Катарина Пјпер и
Паул Схав.
Дигитална ера олакшава стварање творевина и новог и историјског стилизованог фонта: а хиљаде су их сада у употреби. Калиграфија даје јединствени садржај свакој индивидуалној словној форми са употребом дизајнерског планирања. Корисност дигиталног медија за калиграфе неће бити ограничен само на планирање нове библије светог Џона већ ће олакшати и ранији ручни рад. Директно писање у дигиталном медију је сада олакшано путем графичких картица и очекује се да ће порасти његова употреба представљањем Мајкрософт Виндоус Виста оперативног система (""Виста Пен Флицкс"“) у 2007.
Епл представио је сличну погодност у њиховом Тајгер оперативном систему 2005. године. Нови Леопардов оперативни систем биће такође представљен и 2007. године. Графичке картице олакшавају калиграфски дизајн више него огромне величине уметничких комада. Интернет подржава калиграфе, као и уметнике рукописа.
Прибор[уреди]
Основни прибор за калиграфију је:
КАЛИГРАФСКО ПЕРО (разлицитих ширина у зависности од величине текста, папира и др.),
оловка (може бити обла или заоштрена-најчесће се заострава на смиргли само једна страна) и
четкица.
У декоративне сврхе користи се више заоштрена оловка и челична четкица, као и обична танка пера за писање. Калиграфија може бити изведена и уз помоћ фломастера и хемијских оловака (најчесће се тиме изводи модерна калиграфија).
Мастило за писање је обично водоотпорно и много мање вискозно у односу на мастило које се користи при штампању.
Високо квалитетни папир, који има добру коензистенцију порозности, омогућава чистије линије, такође се често користи пергамент или велум. Један од бољих папира који се користе за калиграфске пројекте је Фабриано Артистицо (може се наћи у боље снабдевеним књижарама) разних дебљина. Фабриано је погодан за калиграфске пројекте јер одлично прима темперу или друге течне боје које се користе за орнаментику. *Не сме да се савија јер пуца због памука!*
Калиграфија се такође може изводити четкицама од природних влакана које се не отиру и одлицно примају туш, тј. мастило.
Захваљујући постојању оваквог прибора калиграфи израђују најквалитетнија калиграфска дела велике уметничке вредности. Величина и декорација слова доприносе естетици.
