Својом посетом овог Интернет сајта пружили сте ми прилику да Вас, као сликар – калиграф, упознам са својим вишегодишњим књигописачким радом и напором да оживим један племенити занат у Срба, средњега века.
Својим истраживачким радом о писаној речи свога народа из Средњег века, занела ме лепота старих минијатура, те реших да их наново рукопишем на начин књигописаца онога времена. Знајући да се највећи део тог непроцењивог блага налази похрањен у књижној ризници манастира Хиландар, те тако није доступно већини народа, а нарочито женама, кренух у тежак а радостан подухват.
Рукописао сам наново прве, најлепше странице четворојеванђеља, осликане минијатурама са духовним темама из Светог писма, на јарећој кожи и пергаменту, желећи да их отргнем од заборава а свом народу, посебно женском делу пружим могућност да се упозна са благом које поседује.
О старим српским минијатурама, о прелепој култури писане речи наших предака, се веома мало зна. Постоји мали број ретких књига које обрађују ову тему, мада заслужује већу пажњу. Скромну а опет најобимнију грађу сам пронашао у књизи - Старе српске минијатуре - аутора Светозара Радојчића, издате далеке 1950 године, у свега 2.000 примерака.
Скромна научна екипа на челу са господином С.Радојчићем је започела истраживања са жељом да будућа поколења наставе њиховим корацима, али, колико је мени познато, на жалост, до данас то нико није урадио.
СТАРА СРПСКА УМЕТНОСТ највише је позната по споменицима монументалног сликарства. Фреске из великих манастира засениле су својим сјајем сва остала уметничка дела нашег средњег века. Српске минијатуре, растресене и неприступачне, леже и данас већином у тами заборава. Оне, међутим, својом вредношћу и нарочито својим разноликим особинама заслужују, да буду познате. Зидно сликарство остаје заувек главни репрезент високих квалитета у српској средњевековној уметности. Но, саме фреске никако не могу да покажу и објасне све особине сложеног организма нашег старог сликарства. Богатство контраста у старој српској уметности испољава се најјасније у развоју минијатуре. - Ту су и хронолошки и друштвени пресеци шири него у развоју фреске. Историја старе српске фреске своди се, углавном, на време од 13. до 15. века, она се ограничава претежно на дворску средину и тако даје податке о уметничком животу највишег друштва. Минијатура је везана за много шире појаве и слојеве. Историја минијатуре зависила је од судбине књиге и књижевности код Срба у Средњем веку. Порастом књижевне делатности расла је и уметност минијатуре. Из преписивачких радионица књигописаца ширила се, уз писану реч, уметност, која је продирала дубље у народне слојеве. Многе српске минијатуре од 12. до 17. века показују каква је изгледала уметност коју је тражила шира публика. Та је уметност често далеко испод квалитета истовременог монументалног живописа, но она, као документ историје уметности, има исту вредност колико и недостижне фреске великих задужбина.
Минијатура је код нас, као и код осталих народа у Средњем веку, вршила важну улогу посредника између разних врста и техника ликовне уметности. Преплетене траке које се завршавају са животињским главама на каменим рељефима из околине Сплита из 11. века, понављају се у орнаментици охридских рукописа 12. века. Орнаментални мотиви са студеничких мраморних портала појављују се и у Мирослављевом јеванђељу и неким босанским рукописима. Фантастичне животиње са екстремитетима који се преплићу са комбинованим тракама вајају се на оквирима богатих апсидалних трифора и цртају у рукописима. Већи део орнамената у архитектонској пластици на црквама моравске школе директно је узет из раније рукописане орнаментике 13. и 14. века. Мотив преплетених прстенова на спољашњем порталу љубостињском из последњих година 15. века, јавља се у српској минијатурној орнаментици већ у рукописима на пергаменту у 13. и првој половини 14. века. И за неке од розета у моравској архитектури могу се наћи паралеле у рукописима из истог доба.
Слабо очувана старија декоративна пластика у дрвету имала је, судећи по преосталим примерцима, сасвим исте орнаменте као минијатуре. Касније, у 16. и 17. веку, дуборесци режу у дрвету исте мотиве који се цртају у рукописној орнаментици. Чувена слепчанска врата, мала и велика, претстављају само увећане и на дрво пренесене минијатуре израђене у плитком рељефу. На већини позлаћених дуборезних двери са иконостаса из 16. и 17. века орнаменти показују исте мотиве који се појављују, у исто доба, у рукописима.
Посредничка улога сликара и цртача минијатура није била увек истог карактера. У области орнаментике минијатура је редовно предњачила; из рукописа су преношени мотиви у дуборез, у златарство, камену декоративну пластику и касније у графичку опрему првих штампаних књига. У области сликарства, српска минијатура није одиграла неку важнију улогу при увођењу новости у шири домен ликовне уметности. Однос српске минијатуре према фрескама и иконама није још довољно проучен. Судећи по очуваним примерцима сигурно датираних најлепших сликаних минијатура, може се констатовати једино, да је у епохама цветања старе српске уметности било минијатура које су својим стилом и квалитетима биле потпуно на истој висини као и зидно сликарство и иконопис. Најбогатији рукописи са сликаним минијатурама: Минхенски псалтир, Лењинградско јеванђеље из године 1428. и копија Минхенског псалтира настали су у временима из којих није остало много споменика монументалног сликарства, тако да они срећно попуњавају празнину пружајући у умањеном формату податке о садржини и стилу њима савремених фресака и икона.
Кад се једном изда сва грађа за историју нашег старог сликарства, кад се упореде домаћи споменици између себе и са страним уметностима, тек тада ће моћи да се добије јасна слика о вредности и важности наше минијатуре.
ОРНАМЕНТИ И ИЛУСТРАЦИЈЕ у старим српским рукописима вршили су исту функцију коју данас има графичка опрема књиге. Тесна и интимна повезаност старе минијатуре са форматом рукописа, са техником писања, са писаћим материјалом, са словом и садржином текста, даје јој нарочиту драж. Ремек дела старих српских минијатуриста могу и данас послужити као подстицај и пример савременим мајсторима графичке уметности.
Старе српске минијатуре цртане су и сликане на свитцима, у књигама и на повељама. Прастари облик свитка задржали су неки тектови литургичне садржине који се чувају у Хиландару. Огромна већина српских рукописа има облик књиге, кодекса. Од повеља украшених минијатурама остала је само једна.
Српске минијатуре рађене су до краја 14. века претежно на пергаменту, а касније већином на папиру. Рецепти о прављењу писарског и сликарског прибора, о позлати и бојама минијатура, сачувани су у више рукописа. Терминологија у овим саставима већином се ослања на изразе у сличним грчким рукописима. Ипак су основни називи словенски. Орнаменти на почецима текстова, већ од 11. века, зову се “ заставе ” или “ заставице ”, сликани ликови помињу се, касније, општим називом “ образи ”. За само сликање минијатура употребљавао се израз “ заставити “.
У историји старе српске уметности први се појављују минијатуристи, они остају и на крају развоја као најдоследнији и последњи представници старог стила. Диак Григорије, који је украсио Мирослављево јеванђеље, први је по имену познати српски уметник. Последњи, сасвим касни, представник старог српског сликарства био је минијатуриста Хаџи-Рувим “који знаде злато растапати и са њиме ситне књиге писат”; он је пао пред сами почетак првог српског устанка 1804. Од свих наших старих уметника нама су, као личности, најбоље позтати минијатуристи.Радећи у преписивачким радионицама у сталном контакту са вивлографима, граматицима, и књижевницима свога доба, они су међу уметницима били најписменији. У многим случајевима они су били истовремено пођеднако добри и као писци и као уметници. Једино су они, од ликовних уметника, оставили о себи опширније биографске податке. Тако да ми искључиво кроз њихове записе по нешто и знамо о личним судбинама, о начину живота и рада наших средњевековних уметника. Од српских мајстора из 13. века минијатуриста и преписивач Теодор “ Спан “ (Ћосави) саставио је 1263. опширан запис о својим незгодама у Светој Гори и Солуну.
Кроз 14. век нижу се у рукописима нешто краћи, често сасвим интимни, подаци из личног живота уметника. Првих деценија 15. века написан је дуги запис у јеванђељу Лењинградске Публичне библиотеке Ф. И, Но.591, у коме се износе све тешкоће којима су били изложени књижевници и уметници у тешким годинама сталних ратова са Турцима. И каснији мајстори минијатуристи одржавају традиције својих претходника бележећи у записима књига које су украсили, своја имена, имена својих учитеља, описујући услове под којима су радили. У 16. и 17. веку поједини мајстори минијатуристи праве од својих потписа компликоване калиграфске играчке које обухватају некада целу страну великих фолијаната. Из записа минијатуриста преписивача из почетка 16. века види се да су чланови исте групе мајстора радили зидни живопис и минијатуре у рукописима. Често су сликари већег имена и добре школе морали да се примају обичног преписивачког посла. Тако се зограф Марко Требињац, који је учио сликарство у Дубровнику, бавио преписивањем скромнијих књига, без украса. Наши минијатуристи имали су, за тадашње српске прилике, богато опште образовање. Они пођеднако добро познају књижевност и све технике сликарства, неки од њих истичу се и као искусни мајстори дрворезне пластике. Хаџи Рувим није био чувен као вешт калиграф и минијатуриста, он је у исти мах цењен и као “ кресторез “, као резач минијатурних дрвених рељефа који су употребљавани за украс крстова, панагијара и малих триптихона.
Дуги низ српских илуминираних рукописа обухвата седам столећа. По техници, садржини и стилу он се дели у три периода. Прво доба траје од друге половине 12. века до шездесетих година 13. века. У други период спадају минијатуре од друге половине 13. века до друге половине 15. века. Почетком 18. века штампане књиге дефинитивно су потиснуле рукописне, но вештина сликања минијатура живела је и даље до првих година 19. века.
СРБИ СУ У СВОМ УМЕТНИЧКОМ ЖИВОТУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ имали неколико високих особина које су успели да сачувају у свим фазама развоја, па чак и у каснијим најтежим столећима турског насиља. Пођеднако блиски византиским и романским културним центрима, они су необично брзо уметнички сазрели. Неоптерећени традицијама, они су лако прихватали новости, а примајући ново смело су одабирали и комбиновали стране елементе у нове, своје целине. У развоју старе српске минијатуре све су ове особине дошле до пуног израза, само што је ритам сазревања у првим столећима био нешто спорији него у осталим гранама сликарства. Но ова заосталост најстаријих српских минијатура нама је добро дошла. Минијатуре 12. и 13. века, које су у себи сачувале многе трагове архаичног стила 10. и 11. века, показују како су изгледали први почеци сликарства код Срба у вековима док су још као ученици лутали тражећи њима разумљиве и блиске узоре.
Словенска уметност на Балкану формирана је у 11. и 12.веку. Она је имала нарочиту врсту примитивних минијатура, које су се касније столећима понављале, не усавршавајући се нарочито, у рукописима свих балканских Словена. Најстарија словенска балканска минијатура, наивна, фантастична и дубоко консервативна, живела је најдуже у преписивачким радионицама македонских манастира. Она је , вероватно, у тој средини настала и одатле се ширила у бугарске и српске земље и далеко на север, чак до Новгорода . Срби су почели да се одвајају од те заједничке уметности у другој половини 12. века. У престарелу и технички заосталу орнаментику балканских словенских рукописа Срби су унели дах свежине, нове романске и оријенталне елементе. Смелим калемљењем новога и странога на старо стабло опште балканске уметности почео је живот посебне гране, српског минијатурног сликарства. Но традиционалне основе, нису се могле одмах напустити, још у 14. веку неки минијатуристи ослањали су се на узоре старе, заједничке уметности.
Културне и политичке везе са удаљеним земљама повољно су деловале на развој старе српске минијатуре. Преко дукљанског приморја и Јужне Италије уношени су романски елементи са запада, с друге стране, путовањима у Свету Земљу одржаван је жив контакт са Истоком, са његовим монаштвом, нарочито с уметношћу Палестине и Сирије. Оба ова утицаја јасно су се испољила на минијатурама два најлепша српска рукописа најстаријег периода: у Мирослављевом и Призренском јеванђељу. Мирослављево јеванђеље истиче се као репрезентант западних утицаја, призренско ка носилац оријенталних утицаја. Ни Исток ни Запад нису никада касније у српској уметности могли да се појаве у тако искључиво свом, оригиналном облику као у овим рукописима насталим у столећима учења.
Српске минијатуре 12. и 13. века и поред разноликости порекла, квалитета и садржине, имају многе заједничке црте. На њима доминира орнаменат као елеменат везе. Стилизована линија пођеднако деформише природни облик биљке, животиње и човека. Сви облици из природе пројектовани су на раван. Српске миијатуре 12. и 13. века никада не описују ни простор, ни пластичност материје, ни светлост ни сену.
Организми живих бића самовољно су искидани из природе и фантастично повезани у вештачке монструозне целине. Тела слова имају у исти мах облике биљке, животиње и човека. Често се сликају чудне мешавине људи, звери и птица. Чак и прастаре комбинације рибе и птице у иницијалима појављују се у неким рукописима. Иста необуздана уобразиља народних песама која даје мајци Југовића “ очи соколове и бијела крила лабудова “, која опева змајеве и крилате коње, ствара и ове минијатуре. Човечији лик сасвим је несталан, пропорције су хаотичне, боје одеће и инкарната сасвим произвољне. Неспособност оријентисања у простору и времену, неспособност класификовања и свесног посматрања природе ипак није ометала наше најстарије мајсторе у њиховом главном послу. Они су увек успевали да неприродним облицима дају живот. Бескрајно свежа стваралачка снага даје овим минијатурама нарочиту виталност. На њима се све креће, преплиће, гризе и прождире. Страх од непознате, непријатељске природе и бога који још личи на предхришћанске идоле, уносио је у представе ових цртача хаотични немир који се огледа на сваком делићу њихових радова. Веза српских минијатура овог периода са хришћанским текстом сасвим је лабава. Символика фигура ретко се може утврдити. Илустровани догађаји наивно су пробрани. У ово доба минијатуре не објашњавају много писану реч. Иницијали својим заплетеним шарама истичу тајанственост слова у очима неписмених. Исто тако сав украс у целини највише личи на необуздане екскурзе уобразиље још несигурних хришћана; они у орнаментици рукописа дају одушка својим примитивним осећајима и схватањима, која им сметају да себе ускладе са хришћанством које је дало садржину текстовима.
Ортодоксна Византија даје преводе хришћанске науке, текстове које наши преци у прво време једва достижу својим умом и својим осећајима. Запад и блиски Исток ( Сирија и Палестина ) дају Србима орнаментику која се удаљава од хришћанских схватања, али која остаје блиска њиховим инстиктима и њиховој наивној фантазији. Све до средине 13. века примитивно хришћанство Срба у својој несталности и нејасности уживало је у романским облицима орнамената и у фантастичним стилизованим фигурама источних полуварвара. Јачањем културног византиског хришћанства у средњевековној Србији и новим организовањем цркве губила се дисхармонија између текста и минијатуре. Учвршћивањем уједначености у схватањима успоставља се све јача веза између речи и украса. Крајем 13.века српски текстови превода из византиске црквене литературе добили су већ и одговарајући византиски украс.
ОНАЈ ВЕЛИКИ ПРЕЛОМ КОЈИ СЕ ДЕСИО У ИСТОРИЈИ старог српског монументалног сликарства између 12. и 13. века појавио се у историји старе српске минијатуре скоро сто година касније, између 1260. и 1300. Минијатуре овог периода необично су разнолике по техници, садржини и квалитету. Као елитна група истичу се рукописи са минијатурама које ни најмање не заостају иза монументалног живописа. На челу ових драгоцених рукописа стоје јеванђеља са ауторским портретима јеванђелиста, из Хиландара и Београда и чувени Минхенски псалтир. Исте оне хеленистичке традиције које су доминирале у најбољем српском монументалном живопису 13. и 14. века појављују се и на минијатурама. У рукописима овог типа стваралачке особине српских мајстора могу се пратити и на минијатурама које су настале према византиским узорима. И поред ове иконографске сличности српски радови јасно се одвајају од византиских. На њима је колорит свежији, цртеж снажнији, а израз уметничког живота представљених много је јасније истакнут. Огромни скок од примитивних романских и оријенталних орнамената и стилизованих фигура од племенитих ликова класицистичке минијатуре извршен је у српској уметности за непуних 50 година. Однос минијатуре према тексту из основа се изменуо. Док је раније уметничка форма била далеко испод садржине, сада се уметнички облик дигао изнад садржине. Фигурални украс постао је самостално уметничко дело, често уметнички искусније од текста и културно супериорније. Минијатура се смело одваја од хришћанског текста тежећи висинама античке лепоте, без обзира на садржину која је уметницима често служила само као повод за решавање уметничких проблема. У рукописима ове групе јеванђелисти се сликају као антички писци у друштву муза, у композиције се умећу персонификације познате из хеленистичке књижевности и уметности. Лепота облика, пропорција, ставова и нарочито колорита много подсећа на античке узоре. Ренесанса Палеолога, последњи византиски покушај обнове, дубоко је ођекнуо и у српској уметности. Срби су -културно већ формирани- могли, да са својим образованим слојем учествују у овом покрету, тим пре што су и сами у својим библиотекама имали грчких рукописа велике старине са прекрасним минијатурама. Чувени рукопис Диоскоридеса Јулиане Аницие био је у Средњем веку у српској библиотеци, у болници краља Милутина у Цариграду. Такви и слични рукописи могли су да утичу на формирање класицистичког правца у српском минијатурном сликарству 14. века. Ова уметност естетски образованих слојева била је ограничена на ужи круг двора, високог племства и клира. Остали рукописи намењени ширим масама били су једноставније украшени. Минијатуре консервативног типа са орнаментиком македонских рукописа, у текстовима српске редакције, најдуже су цртане у македонским областима које су ушле у оквир Немањићке државе и на Светој Гори. Ова примитивна уметност живела је у 15. веку и по селима. Преписивачи књига, вивлографи, спомињу се у то доба са осталим сеоским мајсторима, коларима, грнчарима итд. У овој групи најизразитији су рукописи из Леснова.
На традиционалним облицима минијатура романског порекла најдуже се задржавају босански преписивачи. Они најкасније напуштају стари писаћи материјал, пергамент. Док преписивачи прве две групе већ у 13. веку некада употребе папир, у Босни се пергамент држи и у 15. веку.
За каснији развој српске минијатуре нарочито су важни рукописи 13, 14. и 15. века са сликаним орнаментом без фигура. Они се јасно одвајају на две варијанте : старији су без исламских мотива, а млађи са исламским мотивима. Обе врсте украса неговане су највише у севернијим крајевима, оне су показале необичну виталну и експанзивну моћ. Орнаменти ових рукописа са многоструким преплетима трака и кругова пренети су рано из наших крајева у Румунију и Русију.
У нарочиту групу спадају минијатуре лаичке садржине. Стилски би се оне по појединим мотивима и техникама могле укључити у неке од наведених група, али се оне својом садржином ипак одвајају у засебну целину. Од српских превода Средњевековних романа једино су илустровани рукописи Псеудо-Калистенове Александриде. Београдски примерак илустроване Александриде изгорео је 1941, тако је сада софијски егземплар остао као једини. Изван области старе српске минијатуре стоје готске минијатуре у Хваловом рукопису, оне су једино својим текстом везане за нашу историју књижевности, иначе сасвим припадају далматинској уметности раног 15. века.
НАГЛИ СКОК У РАЗВОЈУ СТАРЕ СРПСКЕ МИНИЈАТУРЕ на граници првог и другог периода не може се никако упоредити са сасвим благим прелазом у опадање који се одвијао крајем 15. века, на почетку трећег, турског периода. Драматични догађаји из српске историје у другој половини 15. века у први мах се у орнаментици књига нису скоро ни показали. Високи квалитет калиграфског рада и минијатура одржавао се и под најгорим околностима још и у другој половини 15. века. Али крајем истог столећа и нарочито у првој половини 16. века, процес дегенерисања и изумирања јасно се испољио. Сви покушаји обнове и подмлађивања били су кратки и безуспешни. У срећнијим моментима подизана је техника и појачавана је продукција но све то није могло да утиче на квалитет минијатура, који је стално опадао.
Српски рукописи са минијатурама из турског периода најмногобројнији су, но они у целини показују доста монотону слику уједначености из које се ретко одвајају изузеци. Српски рукописи турског периода настали су на великом подручју од јужне Македоније до Српског Ковина на Дунаву и од Кратова до Вараждина, Гомирја и Крке. И поред свих недаћа турског насиља, сиромаштва и вечите несигурности, уметност минијатурног сликарства живела је међу Србима. Она се одржавала као културна и верска потреба тадашње средине, црпећи снаге из великих уметничких традиција ранијих времена. Узорна дела старе уметности нарочито су поштована и истицана. Економске и политичке прилике ретко су дозвољавале да се у архитектури и монументалном сликарству обнављају стара дела. У орнаментици књига угледање на рукописе 14. и 15. века било је нешто лакше.Стари сјај раскошне сликарске технике са златом одржавао се највише у раскошним четворојеванђељима, доста често на иконама и у сасвим ретким случајевима на зидним сликама. Многи су српски “ вивлографи “ и “ књигографи ” бежећи пред Турцима прешли у румунске земље и још даље у Русију. Они су тамо цењени, њихови рукописи служили су често домаћим мајсторима као узор. Ипак та емиграција уметника није сасвим опустила српске преписивачке радионице. Сталним ратовањем и сеобама географско подручје српске минијатуре ширило се. [тампарије су биле ретке, брзо су пропадале, тако да се књижевност још крајем 16. века ослањала на рад преписивача. 1593 у Цетињском манастиру било је свега 42 књиге и од њих само једна једина штампана. Број српских преписивачких радионица и њихових ужих подручја у 16. и 17. веку не може се за сада тачно одредити. Веће области, међутим, довољно се јасно оцртавају.
Од старих преписивачких центара највише се истичу Куманово и Скопље са широм околином. Срби преписивачи у македонским крајевима појављују се око 1300. године; њихови рукописи, писани српском редакцијом, сачињавају нарочиту групу споменика. Током 15. и 16. века истовремено у овим крајевима употребљавају се и пишу књиге српске и бугарске редакције. Преписивачка делатност била је на овом подручју крајем 15.века толико јака да су и мање цркве по селима имале све потребне књиге. Од преписивача у овој области највише се истиче Косовац Владислав Граматик из Новог Брда који је оставио иза себе низ рукописа; он је пођеднако важан као књижевни радник и као савршено вешт калиграф и сликар иницијала; радио је у Новом Брду, у Младом Нагоричану и у Матејчи. Властела и грађани наводе се у овој области као наручиоци књига до последњих година 15. века. Почетком 16. века у записима се већ спомињу сељаци као купци књига. У 16. веку у Македонији је нарочито жив центар преписивачке делатности Кратово. Минијатуре кратовског попа Јована спадају међу најлепше примерке овог периода. Јован се потписивао као “ Јован Србин од мјеста Кратова “. Од његових очуваних рукописа најлепша су јеванђеља. Украс у кратовској школи минијатуриста највише се истицао чистоћом техничке израде; иначе облици и пропорције људских фигура често су наивни. Популарност ове школе најбоље се огледа у њеној експанзивној моћи. Кратовци раде за српске, бугарске и румунске наручиоце, њихова орнаментика преноси се и даље, у Босну, Славонију и Срем, и у руске рукописе.
Технички и стилски минијатуре ове групе враћале су се постепено на ниво старих орнамената средњевековних македонских рукописа из 12. века. Мајстори напуштају сликарску технику и поново уводе цртани орнамент копирајући често прастаре фантастичне иницијале и заглавља.
Низ нових преписивачких радионица појављују се у северним и северозападним српским крајевима. Ова средина пружала је уметницима боље услове. На поседима последњих деспота ничу нови, фрушкогорски манастири, у њима настају богато украшени рукописи, који настављају традиције ресавске школе. Исто онако као што се у политичким плановима покушавало да се одржи континуитет са старим деспотством, трудили су се и преписивачи; градитељи и живописци да одрже у животу уметност старе деспотовине из прве половине 15. века. Калиграфи најстаријих фрушкогорских рукописа толико поштују старе минијатуре из 15. века, да их једноставно исецају из старијих пропалих јеванђеља и умећу у нове рукописе. Богата орнаментика преписивача који су радили за владику Максима Бранковића сликана је темпера бојама и златом; јеванђеље калиграфа Панкратија из године 1514 сасвим наставља српску уметност из прве половине 15. века.
Везе са старијим центрима у северној Србији нису се одржавале само преко традиција. У тешко приступачним манастирима овчарско-кабларског краја остали су у 16. и 17. веку веома живи преписивачки центри на самом тлу некадашње државе Лазаревића и Бранковића. Колико је тежња за обновом старе уметности била јака у овим северним преписивачким центрима још почетком 17. века види се најбоље по копији Минхенског псалтира која је учињена, вероватно у неком фрушкогорском манастуиру, између 1627 и 1629. год. по жељи патријарха Пајсија. Трећа велика група наших преписивачких радионица у турском периоде обухвата крајеве око Пећи и Дечана, Црну Гору и Босну. 1557. година била је нарочито важна прекретница у уметничком животу ових крајева. Обновљена патријаршија, са патријархом Макаријем на челу, успела је да раније покушаје обнове повеже у јачу целину. Уметничка делатност у Пећи, Дечанима, по Метохији, у долини Лима и Црној Гори нагло је оживела. Главна жаришта илуминаторских школа на овом подручју била су у старим манастирима 14. и 15. века; њима су већ од првих година 16. века конкурисали путујући мајстори.
Средином 17. века нарочито се истичу преписивачи и илуминатори из околине Бијелог Поља, Пљеваља и Мораче. Старији и многобројнији рукописи јачих центара из ове групе, нарочито из преписивачких радионица Пећи и Дечана, немају одлика локалне уметности. Одржавајући стално везе са Светом Гором и осталим православним земљама, велики мајстори неговали су орнаментику која је имала интернационални карактер. Њихови украси по лепоти израде ни најмање не заостају иза најлепших рукописа Атона, бугарских, румунских и руских манастира. Њихова је уметност током 17. века сведена на исти ниво по целом подручју старе српске уметности. Њихови рукописи могу послужити као примери рустичне орнаментике. Исте звезде и лозице које се сликају на сеоским ковчезима, колима и вратима појављују се и у рукописима. Стара црквена уметност преко ових минијатура стапа се са сеоским уметничким занатом, губећи се у истом слоју сељака из кога је изникла у нашем раном Средњем веку.
Касније српске минуијатуре много су зависиле и од технике и стила илустрација у штампаним књигама. Преплитање утицаја између рукописних и штампаних књига почело је рано, већ крајем 15. века. У првим српским штампаним књигама, инкулабулама, заглавља и илустрације често су подражавале рукописни украс. Током 16. и 17. века у рукописне књиге све се више уносио облик штампаног, графичког елемента. Последње српске рукописне књиге толико су ропски подржавале штампане књиге, да се од њих разликују једино примитивношћу техничке израде.
Но истовремено док је изумирала писана књига, заједно са својим сликаним украсом, код Срба се, у 18. веку, већ коначно формирала нова уметност, штампа са орнаментиком и илустрацијама у бакрорезу. После првих богато украшених српских штампаних књига из краја 15. века штампани графички украс постепено је опадао. У годинама кад је код Срба штампана књига за увек заменила писану, опет се изванредно подигао уметнички графички украс књиге. Бакрорези у делима нашег највећег графичара 18. века Захарија Орфелина спадају међу најраскошнија издања у историји српске књиге. Тако је у општем развоју српске уметности изумрла техника минијатуре одмах добила своју достојну замену.
ЈЕВАНЂЕЉА
Својим истраживачким радом о писаној речи свога народа из Средњег века, занела ме лепота старих минијатура, те реших да их наново рукопишем на начин књигописаца онога времена. Знајући да се највећи део тог непроцењивог блага налази похрањен у књижној ризници манастира Хиландар, те тако није доступно већини народа, а нарочито женама, кренух у тежак а радостан подухват.
Рукописао сам наново прве, најлепше странице четворојеванђеља, осликане минијатурама са духовним темама из Светог писма, на јарећој кожи и пергаменту, желећи да их отргнем од заборава а свом народу, посебно женском делу пружим могућност да се упозна са благом које поседује.
О старим српским минијатурама, о прелепој култури писане речи наших предака, се веома мало зна. Постоји мали број ретких књига које обрађују ову тему, мада заслужује већу пажњу. Скромну а опет најобимнију грађу сам пронашао у књизи - Старе српске минијатуре - аутора Светозара Радојчића, издате далеке 1950 године, у свега 2.000 примерака.
Скромна научна екипа на челу са господином С.Радојчићем је започела истраживања са жељом да будућа поколења наставе њиховим корацима, али, колико је мени познато, на жалост, до данас то нико није урадио.
СТАРА СРПСКА УМЕТНОСТ највише је позната по споменицима монументалног сликарства. Фреске из великих манастира засениле су својим сјајем сва остала уметничка дела нашег средњег века. Српске минијатуре, растресене и неприступачне, леже и данас већином у тами заборава. Оне, међутим, својом вредношћу и нарочито својим разноликим особинама заслужују, да буду познате. Зидно сликарство остаје заувек главни репрезент високих квалитета у српској средњевековној уметности. Но, саме фреске никако не могу да покажу и објасне све особине сложеног организма нашег старог сликарства. Богатство контраста у старој српској уметности испољава се најјасније у развоју минијатуре. - Ту су и хронолошки и друштвени пресеци шири него у развоју фреске. Историја старе српске фреске своди се, углавном, на време од 13. до 15. века, она се ограничава претежно на дворску средину и тако даје податке о уметничком животу највишег друштва. Минијатура је везана за много шире појаве и слојеве. Историја минијатуре зависила је од судбине књиге и књижевности код Срба у Средњем веку. Порастом књижевне делатности расла је и уметност минијатуре. Из преписивачких радионица књигописаца ширила се, уз писану реч, уметност, која је продирала дубље у народне слојеве. Многе српске минијатуре од 12. до 17. века показују каква је изгледала уметност коју је тражила шира публика. Та је уметност често далеко испод квалитета истовременог монументалног живописа, но она, као документ историје уметности, има исту вредност колико и недостижне фреске великих задужбина.
Минијатура је код нас, као и код осталих народа у Средњем веку, вршила важну улогу посредника између разних врста и техника ликовне уметности. Преплетене траке које се завршавају са животињским главама на каменим рељефима из околине Сплита из 11. века, понављају се у орнаментици охридских рукописа 12. века. Орнаментални мотиви са студеничких мраморних портала појављују се и у Мирослављевом јеванђељу и неким босанским рукописима. Фантастичне животиње са екстремитетима који се преплићу са комбинованим тракама вајају се на оквирима богатих апсидалних трифора и цртају у рукописима. Већи део орнамената у архитектонској пластици на црквама моравске школе директно је узет из раније рукописане орнаментике 13. и 14. века. Мотив преплетених прстенова на спољашњем порталу љубостињском из последњих година 15. века, јавља се у српској минијатурној орнаментици већ у рукописима на пергаменту у 13. и првој половини 14. века. И за неке од розета у моравској архитектури могу се наћи паралеле у рукописима из истог доба.
Слабо очувана старија декоративна пластика у дрвету имала је, судећи по преосталим примерцима, сасвим исте орнаменте као минијатуре. Касније, у 16. и 17. веку, дуборесци режу у дрвету исте мотиве који се цртају у рукописној орнаментици. Чувена слепчанска врата, мала и велика, претстављају само увећане и на дрво пренесене минијатуре израђене у плитком рељефу. На већини позлаћених дуборезних двери са иконостаса из 16. и 17. века орнаменти показују исте мотиве који се појављују, у исто доба, у рукописима.
Посредничка улога сликара и цртача минијатура није била увек истог карактера. У области орнаментике минијатура је редовно предњачила; из рукописа су преношени мотиви у дуборез, у златарство, камену декоративну пластику и касније у графичку опрему првих штампаних књига. У области сликарства, српска минијатура није одиграла неку важнију улогу при увођењу новости у шири домен ликовне уметности. Однос српске минијатуре према фрескама и иконама није још довољно проучен. Судећи по очуваним примерцима сигурно датираних најлепших сликаних минијатура, може се констатовати једино, да је у епохама цветања старе српске уметности било минијатура које су својим стилом и квалитетима биле потпуно на истој висини као и зидно сликарство и иконопис. Најбогатији рукописи са сликаним минијатурама: Минхенски псалтир, Лењинградско јеванђеље из године 1428. и копија Минхенског псалтира настали су у временима из којих није остало много споменика монументалног сликарства, тако да они срећно попуњавају празнину пружајући у умањеном формату податке о садржини и стилу њима савремених фресака и икона.
Кад се једном изда сва грађа за историју нашег старог сликарства, кад се упореде домаћи споменици између себе и са страним уметностима, тек тада ће моћи да се добије јасна слика о вредности и важности наше минијатуре.
ОРНАМЕНТИ И ИЛУСТРАЦИЈЕ у старим српским рукописима вршили су исту функцију коју данас има графичка опрема књиге. Тесна и интимна повезаност старе минијатуре са форматом рукописа, са техником писања, са писаћим материјалом, са словом и садржином текста, даје јој нарочиту драж. Ремек дела старих српских минијатуриста могу и данас послужити као подстицај и пример савременим мајсторима графичке уметности.
Старе српске минијатуре цртане су и сликане на свитцима, у књигама и на повељама. Прастари облик свитка задржали су неки тектови литургичне садржине који се чувају у Хиландару. Огромна већина српских рукописа има облик књиге, кодекса. Од повеља украшених минијатурама остала је само једна.
Српске минијатуре рађене су до краја 14. века претежно на пергаменту, а касније већином на папиру. Рецепти о прављењу писарског и сликарског прибора, о позлати и бојама минијатура, сачувани су у више рукописа. Терминологија у овим саставима већином се ослања на изразе у сличним грчким рукописима. Ипак су основни називи словенски. Орнаменти на почецима текстова, већ од 11. века, зову се “ заставе ” или “ заставице ”, сликани ликови помињу се, касније, општим називом “ образи ”. За само сликање минијатура употребљавао се израз “ заставити “.
У историји старе српске уметности први се појављују минијатуристи, они остају и на крају развоја као најдоследнији и последњи представници старог стила. Диак Григорије, који је украсио Мирослављево јеванђеље, први је по имену познати српски уметник. Последњи, сасвим касни, представник старог српског сликарства био је минијатуриста Хаџи-Рувим “који знаде злато растапати и са њиме ситне књиге писат”; он је пао пред сами почетак првог српског устанка 1804. Од свих наших старих уметника нама су, као личности, најбоље позтати минијатуристи.Радећи у преписивачким радионицама у сталном контакту са вивлографима, граматицима, и књижевницима свога доба, они су међу уметницима били најписменији. У многим случајевима они су били истовремено пођеднако добри и као писци и као уметници. Једино су они, од ликовних уметника, оставили о себи опширније биографске податке. Тако да ми искључиво кроз њихове записе по нешто и знамо о личним судбинама, о начину живота и рада наших средњевековних уметника. Од српских мајстора из 13. века минијатуриста и преписивач Теодор “ Спан “ (Ћосави) саставио је 1263. опширан запис о својим незгодама у Светој Гори и Солуну.
Кроз 14. век нижу се у рукописима нешто краћи, често сасвим интимни, подаци из личног живота уметника. Првих деценија 15. века написан је дуги запис у јеванђељу Лењинградске Публичне библиотеке Ф. И, Но.591, у коме се износе све тешкоће којима су били изложени књижевници и уметници у тешким годинама сталних ратова са Турцима. И каснији мајстори минијатуристи одржавају традиције својих претходника бележећи у записима књига које су украсили, своја имена, имена својих учитеља, описујући услове под којима су радили. У 16. и 17. веку поједини мајстори минијатуристи праве од својих потписа компликоване калиграфске играчке које обухватају некада целу страну великих фолијаната. Из записа минијатуриста преписивача из почетка 16. века види се да су чланови исте групе мајстора радили зидни живопис и минијатуре у рукописима. Често су сликари већег имена и добре школе морали да се примају обичног преписивачког посла. Тако се зограф Марко Требињац, који је учио сликарство у Дубровнику, бавио преписивањем скромнијих књига, без украса. Наши минијатуристи имали су, за тадашње српске прилике, богато опште образовање. Они пођеднако добро познају књижевност и све технике сликарства, неки од њих истичу се и као искусни мајстори дрворезне пластике. Хаџи Рувим није био чувен као вешт калиграф и минијатуриста, он је у исти мах цењен и као “ кресторез “, као резач минијатурних дрвених рељефа који су употребљавани за украс крстова, панагијара и малих триптихона.
Дуги низ српских илуминираних рукописа обухвата седам столећа. По техници, садржини и стилу он се дели у три периода. Прво доба траје од друге половине 12. века до шездесетих година 13. века. У други период спадају минијатуре од друге половине 13. века до друге половине 15. века. Почетком 18. века штампане књиге дефинитивно су потиснуле рукописне, но вештина сликања минијатура живела је и даље до првих година 19. века.
СРБИ СУ У СВОМ УМЕТНИЧКОМ ЖИВОТУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ имали неколико високих особина које су успели да сачувају у свим фазама развоја, па чак и у каснијим најтежим столећима турског насиља. Пођеднако блиски византиским и романским културним центрима, они су необично брзо уметнички сазрели. Неоптерећени традицијама, они су лако прихватали новости, а примајући ново смело су одабирали и комбиновали стране елементе у нове, своје целине. У развоју старе српске минијатуре све су ове особине дошле до пуног израза, само што је ритам сазревања у првим столећима био нешто спорији него у осталим гранама сликарства. Но ова заосталост најстаријих српских минијатура нама је добро дошла. Минијатуре 12. и 13. века, које су у себи сачувале многе трагове архаичног стила 10. и 11. века, показују како су изгледали први почеци сликарства код Срба у вековима док су још као ученици лутали тражећи њима разумљиве и блиске узоре.
Словенска уметност на Балкану формирана је у 11. и 12.веку. Она је имала нарочиту врсту примитивних минијатура, које су се касније столећима понављале, не усавршавајући се нарочито, у рукописима свих балканских Словена. Најстарија словенска балканска минијатура, наивна, фантастична и дубоко консервативна, живела је најдуже у преписивачким радионицама македонских манастира. Она је , вероватно, у тој средини настала и одатле се ширила у бугарске и српске земље и далеко на север, чак до Новгорода . Срби су почели да се одвајају од те заједничке уметности у другој половини 12. века. У престарелу и технички заосталу орнаментику балканских словенских рукописа Срби су унели дах свежине, нове романске и оријенталне елементе. Смелим калемљењем новога и странога на старо стабло опште балканске уметности почео је живот посебне гране, српског минијатурног сликарства. Но традиционалне основе, нису се могле одмах напустити, још у 14. веку неки минијатуристи ослањали су се на узоре старе, заједничке уметности.
Културне и политичке везе са удаљеним земљама повољно су деловале на развој старе српске минијатуре. Преко дукљанског приморја и Јужне Италије уношени су романски елементи са запада, с друге стране, путовањима у Свету Земљу одржаван је жив контакт са Истоком, са његовим монаштвом, нарочито с уметношћу Палестине и Сирије. Оба ова утицаја јасно су се испољила на минијатурама два најлепша српска рукописа најстаријег периода: у Мирослављевом и Призренском јеванђељу. Мирослављево јеванђеље истиче се као репрезентант западних утицаја, призренско ка носилац оријенталних утицаја. Ни Исток ни Запад нису никада касније у српској уметности могли да се појаве у тако искључиво свом, оригиналном облику као у овим рукописима насталим у столећима учења.
Српске минијатуре 12. и 13. века и поред разноликости порекла, квалитета и садржине, имају многе заједничке црте. На њима доминира орнаменат као елеменат везе. Стилизована линија пођеднако деформише природни облик биљке, животиње и човека. Сви облици из природе пројектовани су на раван. Српске миијатуре 12. и 13. века никада не описују ни простор, ни пластичност материје, ни светлост ни сену.
Организми живих бића самовољно су искидани из природе и фантастично повезани у вештачке монструозне целине. Тела слова имају у исти мах облике биљке, животиње и човека. Често се сликају чудне мешавине људи, звери и птица. Чак и прастаре комбинације рибе и птице у иницијалима појављују се у неким рукописима. Иста необуздана уобразиља народних песама која даје мајци Југовића “ очи соколове и бијела крила лабудова “, која опева змајеве и крилате коње, ствара и ове минијатуре. Човечији лик сасвим је несталан, пропорције су хаотичне, боје одеће и инкарната сасвим произвољне. Неспособност оријентисања у простору и времену, неспособност класификовања и свесног посматрања природе ипак није ометала наше најстарије мајсторе у њиховом главном послу. Они су увек успевали да неприродним облицима дају живот. Бескрајно свежа стваралачка снага даје овим минијатурама нарочиту виталност. На њима се све креће, преплиће, гризе и прождире. Страх од непознате, непријатељске природе и бога који још личи на предхришћанске идоле, уносио је у представе ових цртача хаотични немир који се огледа на сваком делићу њихових радова. Веза српских минијатура овог периода са хришћанским текстом сасвим је лабава. Символика фигура ретко се може утврдити. Илустровани догађаји наивно су пробрани. У ово доба минијатуре не објашњавају много писану реч. Иницијали својим заплетеним шарама истичу тајанственост слова у очима неписмених. Исто тако сав украс у целини највише личи на необуздане екскурзе уобразиље још несигурних хришћана; они у орнаментици рукописа дају одушка својим примитивним осећајима и схватањима, која им сметају да себе ускладе са хришћанством које је дало садржину текстовима.
Ортодоксна Византија даје преводе хришћанске науке, текстове које наши преци у прво време једва достижу својим умом и својим осећајима. Запад и блиски Исток ( Сирија и Палестина ) дају Србима орнаментику која се удаљава од хришћанских схватања, али која остаје блиска њиховим инстиктима и њиховој наивној фантазији. Све до средине 13. века примитивно хришћанство Срба у својој несталности и нејасности уживало је у романским облицима орнамената и у фантастичним стилизованим фигурама источних полуварвара. Јачањем културног византиског хришћанства у средњевековној Србији и новим организовањем цркве губила се дисхармонија између текста и минијатуре. Учвршћивањем уједначености у схватањима успоставља се све јача веза између речи и украса. Крајем 13.века српски текстови превода из византиске црквене литературе добили су већ и одговарајући византиски украс.
ОНАЈ ВЕЛИКИ ПРЕЛОМ КОЈИ СЕ ДЕСИО У ИСТОРИЈИ старог српског монументалног сликарства између 12. и 13. века појавио се у историји старе српске минијатуре скоро сто година касније, између 1260. и 1300. Минијатуре овог периода необично су разнолике по техници, садржини и квалитету. Као елитна група истичу се рукописи са минијатурама које ни најмање не заостају иза монументалног живописа. На челу ових драгоцених рукописа стоје јеванђеља са ауторским портретима јеванђелиста, из Хиландара и Београда и чувени Минхенски псалтир. Исте оне хеленистичке традиције које су доминирале у најбољем српском монументалном живопису 13. и 14. века појављују се и на минијатурама. У рукописима овог типа стваралачке особине српских мајстора могу се пратити и на минијатурама које су настале према византиским узорима. И поред ове иконографске сличности српски радови јасно се одвајају од византиских. На њима је колорит свежији, цртеж снажнији, а израз уметничког живота представљених много је јасније истакнут. Огромни скок од примитивних романских и оријенталних орнамената и стилизованих фигура од племенитих ликова класицистичке минијатуре извршен је у српској уметности за непуних 50 година. Однос минијатуре према тексту из основа се изменуо. Док је раније уметничка форма била далеко испод садржине, сада се уметнички облик дигао изнад садржине. Фигурални украс постао је самостално уметничко дело, често уметнички искусније од текста и културно супериорније. Минијатура се смело одваја од хришћанског текста тежећи висинама античке лепоте, без обзира на садржину која је уметницима често служила само као повод за решавање уметничких проблема. У рукописима ове групе јеванђелисти се сликају као антички писци у друштву муза, у композиције се умећу персонификације познате из хеленистичке књижевности и уметности. Лепота облика, пропорција, ставова и нарочито колорита много подсећа на античке узоре. Ренесанса Палеолога, последњи византиски покушај обнове, дубоко је ођекнуо и у српској уметности. Срби су -културно већ формирани- могли, да са својим образованим слојем учествују у овом покрету, тим пре што су и сами у својим библиотекама имали грчких рукописа велике старине са прекрасним минијатурама. Чувени рукопис Диоскоридеса Јулиане Аницие био је у Средњем веку у српској библиотеци, у болници краља Милутина у Цариграду. Такви и слични рукописи могли су да утичу на формирање класицистичког правца у српском минијатурном сликарству 14. века. Ова уметност естетски образованих слојева била је ограничена на ужи круг двора, високог племства и клира. Остали рукописи намењени ширим масама били су једноставније украшени. Минијатуре консервативног типа са орнаментиком македонских рукописа, у текстовима српске редакције, најдуже су цртане у македонским областима које су ушле у оквир Немањићке државе и на Светој Гори. Ова примитивна уметност живела је у 15. веку и по селима. Преписивачи књига, вивлографи, спомињу се у то доба са осталим сеоским мајсторима, коларима, грнчарима итд. У овој групи најизразитији су рукописи из Леснова.
На традиционалним облицима минијатура романског порекла најдуже се задржавају босански преписивачи. Они најкасније напуштају стари писаћи материјал, пергамент. Док преписивачи прве две групе већ у 13. веку некада употребе папир, у Босни се пергамент држи и у 15. веку.
За каснији развој српске минијатуре нарочито су важни рукописи 13, 14. и 15. века са сликаним орнаментом без фигура. Они се јасно одвајају на две варијанте : старији су без исламских мотива, а млађи са исламским мотивима. Обе врсте украса неговане су највише у севернијим крајевима, оне су показале необичну виталну и експанзивну моћ. Орнаменти ових рукописа са многоструким преплетима трака и кругова пренети су рано из наших крајева у Румунију и Русију.
У нарочиту групу спадају минијатуре лаичке садржине. Стилски би се оне по појединим мотивима и техникама могле укључити у неке од наведених група, али се оне својом садржином ипак одвајају у засебну целину. Од српских превода Средњевековних романа једино су илустровани рукописи Псеудо-Калистенове Александриде. Београдски примерак илустроване Александриде изгорео је 1941, тако је сада софијски егземплар остао као једини. Изван области старе српске минијатуре стоје готске минијатуре у Хваловом рукопису, оне су једино својим текстом везане за нашу историју књижевности, иначе сасвим припадају далматинској уметности раног 15. века.
НАГЛИ СКОК У РАЗВОЈУ СТАРЕ СРПСКЕ МИНИЈАТУРЕ на граници првог и другог периода не може се никако упоредити са сасвим благим прелазом у опадање који се одвијао крајем 15. века, на почетку трећег, турског периода. Драматични догађаји из српске историје у другој половини 15. века у први мах се у орнаментици књига нису скоро ни показали. Високи квалитет калиграфског рада и минијатура одржавао се и под најгорим околностима још и у другој половини 15. века. Али крајем истог столећа и нарочито у првој половини 16. века, процес дегенерисања и изумирања јасно се испољио. Сви покушаји обнове и подмлађивања били су кратки и безуспешни. У срећнијим моментима подизана је техника и појачавана је продукција но све то није могло да утиче на квалитет минијатура, који је стално опадао.
Српски рукописи са минијатурама из турског периода најмногобројнији су, но они у целини показују доста монотону слику уједначености из које се ретко одвајају изузеци. Српски рукописи турског периода настали су на великом подручју од јужне Македоније до Српског Ковина на Дунаву и од Кратова до Вараждина, Гомирја и Крке. И поред свих недаћа турског насиља, сиромаштва и вечите несигурности, уметност минијатурног сликарства живела је међу Србима. Она се одржавала као културна и верска потреба тадашње средине, црпећи снаге из великих уметничких традиција ранијих времена. Узорна дела старе уметности нарочито су поштована и истицана. Економске и политичке прилике ретко су дозвољавале да се у архитектури и монументалном сликарству обнављају стара дела. У орнаментици књига угледање на рукописе 14. и 15. века било је нешто лакше.Стари сјај раскошне сликарске технике са златом одржавао се највише у раскошним четворојеванђељима, доста често на иконама и у сасвим ретким случајевима на зидним сликама. Многи су српски “ вивлографи “ и “ књигографи ” бежећи пред Турцима прешли у румунске земље и још даље у Русију. Они су тамо цењени, њихови рукописи служили су често домаћим мајсторима као узор. Ипак та емиграција уметника није сасвим опустила српске преписивачке радионице. Сталним ратовањем и сеобама географско подручје српске минијатуре ширило се. [тампарије су биле ретке, брзо су пропадале, тако да се књижевност још крајем 16. века ослањала на рад преписивача. 1593 у Цетињском манастиру било је свега 42 књиге и од њих само једна једина штампана. Број српских преписивачких радионица и њихових ужих подручја у 16. и 17. веку не може се за сада тачно одредити. Веће области, међутим, довољно се јасно оцртавају.
Од старих преписивачких центара највише се истичу Куманово и Скопље са широм околином. Срби преписивачи у македонским крајевима појављују се око 1300. године; њихови рукописи, писани српском редакцијом, сачињавају нарочиту групу споменика. Током 15. и 16. века истовремено у овим крајевима употребљавају се и пишу књиге српске и бугарске редакције. Преписивачка делатност била је на овом подручју крајем 15.века толико јака да су и мање цркве по селима имале све потребне књиге. Од преписивача у овој области највише се истиче Косовац Владислав Граматик из Новог Брда који је оставио иза себе низ рукописа; он је пођеднако важан као књижевни радник и као савршено вешт калиграф и сликар иницијала; радио је у Новом Брду, у Младом Нагоричану и у Матејчи. Властела и грађани наводе се у овој области као наручиоци књига до последњих година 15. века. Почетком 16. века у записима се већ спомињу сељаци као купци књига. У 16. веку у Македонији је нарочито жив центар преписивачке делатности Кратово. Минијатуре кратовског попа Јована спадају међу најлепше примерке овог периода. Јован се потписивао као “ Јован Србин од мјеста Кратова “. Од његових очуваних рукописа најлепша су јеванђеља. Украс у кратовској школи минијатуриста највише се истицао чистоћом техничке израде; иначе облици и пропорције људских фигура често су наивни. Популарност ове школе најбоље се огледа у њеној експанзивној моћи. Кратовци раде за српске, бугарске и румунске наручиоце, њихова орнаментика преноси се и даље, у Босну, Славонију и Срем, и у руске рукописе.
Технички и стилски минијатуре ове групе враћале су се постепено на ниво старих орнамената средњевековних македонских рукописа из 12. века. Мајстори напуштају сликарску технику и поново уводе цртани орнамент копирајући често прастаре фантастичне иницијале и заглавља.
Низ нових преписивачких радионица појављују се у северним и северозападним српским крајевима. Ова средина пружала је уметницима боље услове. На поседима последњих деспота ничу нови, фрушкогорски манастири, у њима настају богато украшени рукописи, који настављају традиције ресавске школе. Исто онако као што се у политичким плановима покушавало да се одржи континуитет са старим деспотством, трудили су се и преписивачи; градитељи и живописци да одрже у животу уметност старе деспотовине из прве половине 15. века. Калиграфи најстаријих фрушкогорских рукописа толико поштују старе минијатуре из 15. века, да их једноставно исецају из старијих пропалих јеванђеља и умећу у нове рукописе. Богата орнаментика преписивача који су радили за владику Максима Бранковића сликана је темпера бојама и златом; јеванђеље калиграфа Панкратија из године 1514 сасвим наставља српску уметност из прве половине 15. века.
Везе са старијим центрима у северној Србији нису се одржавале само преко традиција. У тешко приступачним манастирима овчарско-кабларског краја остали су у 16. и 17. веку веома живи преписивачки центри на самом тлу некадашње државе Лазаревића и Бранковића. Колико је тежња за обновом старе уметности била јака у овим северним преписивачким центрима још почетком 17. века види се најбоље по копији Минхенског псалтира која је учињена, вероватно у неком фрушкогорском манастуиру, између 1627 и 1629. год. по жељи патријарха Пајсија. Трећа велика група наших преписивачких радионица у турском периоде обухвата крајеве око Пећи и Дечана, Црну Гору и Босну. 1557. година била је нарочито важна прекретница у уметничком животу ових крајева. Обновљена патријаршија, са патријархом Макаријем на челу, успела је да раније покушаје обнове повеже у јачу целину. Уметничка делатност у Пећи, Дечанима, по Метохији, у долини Лима и Црној Гори нагло је оживела. Главна жаришта илуминаторских школа на овом подручју била су у старим манастирима 14. и 15. века; њима су већ од првих година 16. века конкурисали путујући мајстори.
Средином 17. века нарочито се истичу преписивачи и илуминатори из околине Бијелог Поља, Пљеваља и Мораче. Старији и многобројнији рукописи јачих центара из ове групе, нарочито из преписивачких радионица Пећи и Дечана, немају одлика локалне уметности. Одржавајући стално везе са Светом Гором и осталим православним земљама, велики мајстори неговали су орнаментику која је имала интернационални карактер. Њихови украси по лепоти израде ни најмање не заостају иза најлепших рукописа Атона, бугарских, румунских и руских манастира. Њихова је уметност током 17. века сведена на исти ниво по целом подручју старе српске уметности. Њихови рукописи могу послужити као примери рустичне орнаментике. Исте звезде и лозице које се сликају на сеоским ковчезима, колима и вратима појављују се и у рукописима. Стара црквена уметност преко ових минијатура стапа се са сеоским уметничким занатом, губећи се у истом слоју сељака из кога је изникла у нашем раном Средњем веку.
Касније српске минуијатуре много су зависиле и од технике и стила илустрација у штампаним књигама. Преплитање утицаја између рукописних и штампаних књига почело је рано, већ крајем 15. века. У првим српским штампаним књигама, инкулабулама, заглавља и илустрације често су подражавале рукописни украс. Током 16. и 17. века у рукописне књиге све се више уносио облик штампаног, графичког елемента. Последње српске рукописне књиге толико су ропски подржавале штампане књиге, да се од њих разликују једино примитивношћу техничке израде.
Но истовремено док је изумирала писана књига, заједно са својим сликаним украсом, код Срба се, у 18. веку, већ коначно формирала нова уметност, штампа са орнаментиком и илустрацијама у бакрорезу. После првих богато украшених српских штампаних књига из краја 15. века штампани графички украс постепено је опадао. У годинама кад је код Срба штампана књига за увек заменила писану, опет се изванредно подигао уметнички графички украс књиге. Бакрорези у делима нашег највећег графичара 18. века Захарија Орфелина спадају међу најраскошнија издања у историји српске књиге. Тако је у општем развоју српске уметности изумрла техника минијатуре одмах добила своју достојну замену.
ЈЕВАНЂЕЉА
Нема коментара:
Постави коментар